Novosti iz Centra

Zemlja socijalne nepravde - Radnici gladuju i propadaju, mocnici caruju

BiH država sile i socijalne nepravde. Bunimo se samo kad je u pitanju glava na ramenima.

 


Izjava koju je dao naš direktor Dejan Lučka za dnevne novine Euro Blic

Članak je dostupan na sljedećem linku:    
BiH država sile i socijalne nepravde. Bunimo se samo kad je u pitanju glava na ramenima.


Po nezaposlenosti BiH je prva u Evropi, a skoro 180.000 ljudi preživljava sa manje od dve marke dnevno, a u BiH na političkoj sceni ima svega osim prave levice, upozoravaju politikolozi i aktivisti.

U poslednjih pet godina BiH je ostala bez  349.000 stanovnika, a broj dece do 15 godina manji je skoro za trećinu.

Rapidno se smanjuje i broj radno sposobnih stanovnika i broj stručnjaka, a sve je to je posledica života u naopakom društvu.

Iako se politika svodi na “otimačinu za resurse”, građani se ne bune, nego, kad im dozlogrdi, beže iz BiH, poručili su učesnici panel diskusije, koju je nedavno u Banjaluci organizovalo Udruženje “Oštra nula”, piše Srpskainfo.

Gorana Mlinarević, pravnica i borac za ljudska prava, smatra da su građani u velikoj meri sami krivi što žive u društvu sile i nepravde, jer su dozvolili da im moćnici oduzmu sve alate za borbu.

– Ubedili su nas da se demokratija svodi samo na izbore, a ekonomija na surovo tržište. Kada smo tek izašli iz rata, isprepadani i traumatizovani, prihvatali smo sve bez pogovora, pa i da živimo kao robovi u feudima moćnika – kaže Mlinarevićeva.

Ističe da je rezultat takve tranzicije i taj da se ljudi bune tek kada im dođe u pitanje doslovno goli opstanak ili glava na ramenima.

– Imamo proteste kada je neko ubijen, ili kad se grade male hidrocentrale koje zajednicama otimaju vodu za piće. Sve drugo prolazi bez pobune – rekla je Mlinarevićeva.

Profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci, Vlade Simović, upozorava je da su BiH vlast i vlasništvo blisko povezani.

Tako je, navodi, na poslednjim izborima, u izbornoj jedinici Banjaluka, bilo više od 350 kandidata za različite pozicije, ali svega njih dvadesetak se pojavljivalo na plakatima i u medijima.

– Upravo ti ljudi, koji su mogli da plate kampanju su, po pravilu, i izabrani, ne samo u Banjaluci, nego i u drugim delovima BiH – istakao je Simović.

Kako je postratna BiH tonula u beznađe i nepravdu, ljudi su se predavali letargiji. Ubeđeni da ne mogu promeniti ništa, mnogi su se odlučili za odlazak, naveo je Dalibor Savić, koautor istraživanja “Životne priče radnih migranata iz BiH”.

Da je BiH društvo surove nepravde, u kojoj postoje samo “bledi obrisi socijalne pravde” saglasan je i Dejan Lučka, direktor Banjalučkog centra za ljudska prava.

– Socijalne razlike su ogromne, dobar deo stanovništva živi u siromaštvu dok mu se svakodnevno krše prava, sam pojam „socijalnih prava“ se više i ne uzima za ozbiljno od strane vladajućih, a državne brige su usmerene na stvaranje i rešavanje problema koji su odnarođeni od naroda i u totalnoj suprotnosti od potreba stanovništva – kaže Lučka za Srpskainfo.

Dodaje da je u takvoj situaciji i prostor za pobunu sužen jer je “teško izaći na ulicu i pričati o kršenju prava, onom ko mora brinuti kako da preživi dan, jer ima decu, kojoj krče creva od gladi”.

– Dobar deo ljudi i ne misli o svojim pravima i ne mogu biti aktivni građani, jer nemaju kada, zato što od jutra do mraka rade bedno plaćene poslove, pri čemu im se krše radna prava u društvu bez ikakve zaštite, dok im država reže i ostala socijalna prava – opisao je Lučka, dodajući da političke „elite“ upravo to i žele: društvo socijalne nejednakosti u kome će „na papiru“ ponekad propisati neka socijalna prava, ali će se potruditi da se ona u praksi ne poštuju.

– Naravno, uvek ostaje pitanje šta će se desiti onog trenutka kada građani koji su bačeni na dno u pljačkaškoj privatizaciji i tranziciji, ne budu imali više apsolutno ništa da izgube – pita se Lučka.

Plastična čaša kao metafora surovog kapitalizma

Da bi slikovito prikazao razmere socijalne nepravde i u BiH i na globalnom nivou Vlade Simović se poslužio plastičnom čašom za jednokratnu upotrebu, jer je ona, kaže, čedo konzumerizma i metafora surovog kapitalizma.

– Takve čaše se proizvode masovno. Radnici koji ih prave zarađuju jednu do dve marke na sat, dok vlasnik fabrike zaradi 60 puta više. Onda se te čaše upotrebe i bace i imamo problem sa zagađenjem okoline. Te čaše sakupljaju oni koji preživljavaju od 300 do 400 KM mesečno i predaju ih poslodavcu koji se bavi reciklažom i na tome zarađuje milione. Dakle, ta obična plastična čaša dva puta u svom kratkom veku napravi ogromnu zaradu, ali samo dvojici ljudi – onom ko ih pravi i onom ko ih reciklira. Ostali su kolateralna šteta i gubitnici – objašnjava Simović.


Originalan članak:

Štampano izdanje


Internet izdanje


 

Komentariši