Смисао и сврха модерног устава (конституције) је поред уређења саме државе/федералне јединице и њене организације, и то да грађанина/грађанку штити од насртаја саме државе/федералне јединице.
Да дадне појединцу гаранцију да му држава/федерална јединица неће кршити његова права и слободе и да изложи која права и слободе грађани имају. Да буде брана свемоћи органа власти и свјетионик у немоћи оних који власт немају.
Због тога устав треба да се ставља на пиједестал, и због тога је он „основни закон” и коријен свега. Без устава као темеља, тешко може да дође до изградње стабилне куће.
Када јавне власти почну да изигравају устав, ма колико се клеле и позивале на њега, кршећи или неуставно ограничавајући права гарантована конституцијом, то значи да оне трују коријен државе/федералне јединице.
Онда када се крше или ограничавају уставна права грађана и грађанки, тада се и руши држава/федерална јединица.
Кратко и јасно.
Међутим, код нас се устав не воли, он се не поштује, нити се ставља на пиједестал. Супротно, он служи као добар изговор за сваку радњу која некоме користи у политици и политичкој трговини, макар она била сушта супротност од конституције.
Имати устав, како то гордо звучи.
Позивати се на устав, како то свак`дашње звучи.
Живјети устав, како то (*код нас) утопистички звучи.
