Текст написан за Глас Републике у оквиру пројекта подржаног од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
Текст је доступан на сљедећем линку: Употреба језика и писама у Републици Српској и Републици Србији
Како је Република Србија унитарна држава, а Босна и Херцеговина (БиХ) федерална са елементима конфедерализма, а Република Српска федерални ентитет са унитарним уређењем у оквиру сложене државне структуре БиХ, тако се и нормирање и пракса везана за употребу језика и писама разликују у Србији и Српској.
Па шта каже право?
Уставом Републике Србије и Законом о службеној употреби језика и писама Републике Србије прописано је да су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а да се службена употреба других језика и писама уређује наведеним законом.
Дакле, у Србији је ситуација правно једноставна, те државни органи, органи аутономних покрајина, градова и општина, установе, предузећа и друге организације, онда када врше јавна овлашћења, треба да користе службени језик и писмо.
Код Републике Српске ситуација је мало компликованија. Устав Босне и Херцеговине није експлицитно регулисао питање употребе службених језика у БиХ. Међутим, као што наводи Уставни суд БиХ, Преамбула Устава БиХ прописује начело конститутивности народа, које садржи и низ појединачних колективних права конститутивних народа (у заједници с осталим) као и грађана, а сам језик је једно од битних обиљежја конститутивног народа које чини његов идентитет.
Уставом Републике Српске предвиђена је неутрална одредба у којој стоји да су службени језици, језици српског, хрватског и бошњачког народа, док су нпр. Уставом Федерације БиХ и Статутом Брчко Дистрикта језици нормирани као хрватски, босански и српски језик, док се као службена писма у свим наведеним актима узимају ћирилица и латиница.
У складу са правним прописима, јавни органи имају уставну обавезу да не дискриминишу оне конститутивне народе који су, у стварности, у мањинском положају у једном ентитету и употреба језика и писма би требало да буде у сагласности са тим. Чак и кривични закони предвиђају казне за оне који ускрате или ограниче грађанима право на употребу језика или писма загарантованог уставом, законом или ратификованим међународним уговором.
Како је то у пракси?
У Србији се у огромној већини прича српским језиком. Међутим, одређена истраживања показују да мимо обавезне употребе, ћирилицу користи свега 20% становника. Када су у питању јавне институције, оне углавном у службеној употреби користе ћириличко писмо, иако постоји и коришћење латинице, поготово у коресподенцији.
По питању ситуације у БиХ, за разлику од идеала прописаних у највишим правним актима, у погледу издавања званичних докумената и образаца на три службена језика и два писма, постоји неуједначена пракса у држави, те се тако одредбе о језику и писмима не поштују на прави начин. Када је у питању презентација и наступ јавних органа и послови који су у њиховом домену, ту је ситуација исто тако веома шаренолика. У Федерацији БиХ је ријетко коришћење ћирилице и језика српског народа, у Српској је такав случај са језицима хрватског и бошњачког народа, док је коришћење латинице до сада било много више заступљено од ћирилице, када се погледа цјелокупна територија БиХ.
Како би требало да се користе језици и писма?
Када причамо о томе који ће језик и писмо одређена особа користити, сваки појединац има право на избор, тако да може да се служи било којим језиком, али и да пише на којем год писму жели да изрази своје ставове. Нико га не може натјерати да употребљава једно или друго писмо или језик. Сваки човјек има право да се служи оним језиком и писмом за које сматра да му је погодније. Међутим, институције су дужне да се придржавају уставних и законских рјешења.
Како је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо онако како је одређено законом, коришћење ћирилице и српског језика би требало да се у потпуности поштује у раду јавних органа. Уколико се користи и нпр. латинички текст, он би требало да се исписује након текста на ћириличком писму, испод или десно од њега.
Такође, на територији јединице локалне самоуправе гдје традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо могу бити у равноправној службеној употреби у Републици Србији.
Саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи мјеста и други географски називи требало би да се у Србији исписују ћириличким и латиничким писмом, док се саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и остали јавни натписи могу, поред ћириличког, исписивати и латиничким писмом.
У Републици Српској, односно БиХ требало би да се равноправно користе оба писма и сви уставно наведени језици, и то у свакодневним пословима, од обиљежавања табли са именима улица, преко комуникације са грађанима па све до друштвених мрежа и сајтова. Исто тако, тамо гдје живе друге језичке групе, у службеној употреби треба да буду и њихови језици и писма.
Дакле, исправно рјешење, не само у Републици Српској, него у цјелокупној БиХ, када су у питању јавни органи, односно државне институције, није коришћење само једног или другог писма, него оба писма и сва три језика у једнакој мјери. То конкретно значи да би нпр. у пракси сви органи у Федерацији БиХ на друштвеним мрежама, објаве требало да пишу и на ћирилици и на латиници, а исто то би требало да раде и сви органи у Републици Српској и Брчко Дистрикту. Табле са именима улица би требало да се пишу на оба писма, документација у општинама би требало да буде доступна на сва три језика и оба писма, грађани би требало да исправе могу добити на оба писма, итд. Битно је само да се језици и писма равноправно користе у складу са начелима недискриминације.
…
Лако се може примјетити из кратке анализе да је ситуација по питању језика и писма у Републици Српској много компликованија у односу на Србију. То је условљено сложеном државном структуром у оквиру које постоји Република Српска, као и политичким и етничким трзавицама које постоје у самој БиХ. Све јавне институције у БиХ би требало да на једнак начин почну користити сва три језика и оба писма, а поприличан број органа то тренутно не ради. У Републици Српској, као и у цјелокупној БиХ апсолутно је потребно да се ћирилица и латиница користе у једнакој мјери од стране јавних органа и у том погледу нити једно писмо не би смјело да добије примат. Ипак, тренутно је видљиво да у службеној употреби у БиХ ипак латиница доминира, као и језик оног народа који је на одређеном дијелу територије доминантан, односно представља већинско становништво.
Када је у питању Република Србија, свакако да би требало повећати употребу ћириличког писма и правилног коришћења латиничког, поготово у јавном простору од стране свих надлежних органа, а превасходно од стране институција које имају дужност да поступају по Уставу и законима, којима је јасно дефинисана употреба писама.
Насловна фотографија: Манускрипт, [Аутор: Erdenebayar Bayansan, фотографија преузета са: Pixabay]
